Diplomirani mašinski inženjer Svetomir Mustecić novi je direktor Rudnika bakra Majdanpek. Na ovo mesto postavljen je 23. jula jednoglasnom odlukom Upravnog odbora ovog preduzeća, a na predlog Blagoja Spaskovskog, generalnog direktora Basena. Zahvaljujući članovima Odbora na poverenju i Vitomiru Miladinoviću, direktoru koji je 10 godina vodio RBM u teškim uslovima, Mustecić je izjavio da ni njemu samom neće biti lako, ali da sebe na ovom mestu vidi „kao prelazno rešenje“, dok RTB ne postane jedno preduzeće.

Govoreći o zadacima koji su pred Rudnikom bakra Majdanpek, Mustecić je najpre naveo povećanje proizvodnje i smanjenje troškova, uz očekivanje većih investicija. Jer, bez velikih ulaganja u raskrivku, po Musteciću, nema proizvodnje bakra ni opstanka Majdanpeku. Što se tiče opreme, poznato je da je deo već stigao, a deo će stići čim se reguliše način finansiranja putem zaloga za otpisani materijal. Očekuje se jedan bager, još dva kamiona i jedna bušilica.

-U naredne tri godine moraćemo da „napadnemo“ Sverni revir jer je tamo obezbeđena ruda upravo za toliki period, uz uklanjanje jalovine koje i dalje nije malo. Odnos rude i raskrivke ide čak do 1:4, ali prva sagledavanja ukazuju da je taj zahvat ekonomski veoma dobar, opravdan, i da će njime moći da se finansira i nešto investicione raskrivke. Za ostali, najveći deo investicione raskrivke na „Jugu“ biće potrebna dodatna ulaganja i tu će menadžment RTB-a morati da uloži velike napore kako bi obezbedio novac za skidaje 25 miliona tona u prvom delu zahvata ili oko 52 miliona na „Istoku“, odnosno u celom zahvatu. Kada se to uradi, onda će mladi ljidi, koji treba da preuzmu rudnik od nas starijih, moći mirno da rade narednih 20 godina.

Mustecić je najavio podmlađivanje rukovodnog tima i maksimalno uključivanje mladih ljudi u sve sektore jer bez njih nema napretka. On sam je u RBM-u već 30 godina i, kako reče, imao je sreće da se zaposli u vreme kad je ovaj rudnik bio gigant, kad se puno radilo, ali i dobijali stanovi, visoke plate, obuka u inostranim firmama... Mladi ljudi koji su se kasnije zaposlili, nažalost, nisu to osetili, ali će se sada delovati u tom pravcu. Biće organizovana njihova edukacija, posete najvećim svetskim rudnicima, nabavljana najbolja svetska oprema, a na njima je da sve to preuzmu, rade i ostvare ono što se planira. Smatra da je u zajedničkoj borbi za veću proizvodnju potrebna podrška svih struktura u preduzeću, a posebno sindikata.

-RTB i RBM očekuju veliki poslovi, ali dobro je što ih ima i treba da se radujemo kad ima posla – naglasio je novi direktor. - Najgora je bila ne tako davna neizvesost kada ćemo, i da li ćemo, uopšte biti na poslu. Na sreću, prošli smo taj period. RBM je imao 4.300 radnika 1990. godine, a sada samo 950 ljudi. Međutim, sa povećanjem proizvodnje uslediće i ono što je dobro za narod, a to je da se ukažu nova radna mesta.

..............................................................................................

Trideset godina u rudniku

Svetomir Mustecić je rođen 1955. godine u Žagubici. U RBM je došao 1981. godine i počeo kao mlad inženjer održavanja. Dve godine bio je na pomoćnoj mehanizaciji, a od 1983. do 1986. na bagerima i bušilicama. Od 1986. do 1994. je rukovodilac održavanja teških kamiona, a onda (do 1997.) tehnički rukovodilac održavanja opreme na kopu. Od 1997. do 2000. je uparvnik PUS-a, a do prošle godine pomoćnik direktora za elektromašinstvo. Potom je kratko vreme bio zamenik direktora, da bi 23. jula 2010. bio postavljen za direktora Rudnika bakra Majdanpek. Dobitnik je Šistekove nagrade za 1997. godinu.

Lj. Aleksić

TIR. – Livci-kalupari i oni drugi koji rastapaju metal u užarenim pećima završili su svoj deo posla na 26. likovnoj koloniji “Bakar”. Radovi beogradskih vajara mlađe generacije - Željke Momirov, Đorđa Arnauta i Mihajla Mlinara, kao i Negotinca Nedima Hadžiahmetovića, odavno su se ohladili i čekaju svoje autore da im udare poslednju galazuru, pre nego što za Dan rudara dospeju pod reflektore Galerije „Bakar”. Prema rečima Danijele Matović, kustosa borskog Muzeja rudarstva i metalurgije i koordinatora Kolonije, preostala je još da se uradi dvometarska kompozicija hrta, čiji je autor Tamara Rakić. Ostali vajari rade po tri manje skulpture od kojih dve ostaju muzejskoj zbirci, a jednu zadržavaju za sebe.

-Kao i svake godine, RTB Bor daje najveći doprinos radu Kolonije – naglašava Matovićeva. – Jer, sve to odvija se u Livnici fazonskih odlivaka. U odnosu na prošlogodišnji sastav, kada smo za jubilej – četvrt veka rada Kolonije – bili pozvali velika imena savremene srpske skuplture, ove godine smo dali prednost malađoj generaciji koja se bavi modernom skulpturom kako bismo zbirku obogatili i autorima koji tek dolaze.

Dok bubnje usijane livačke peći, livac-kalupar Danča Arsovski (na fotografijama), pokazuje nam šta je sve urađeno. On je ovde od 1985. i prošao je mnogo toga i u standardnom i u umetničkom livu.

-Rad sa umetnicima zahteva malo više pažnje, volje i truda – kaže on. - Za razliku od rutinske svakodnevice, sada treba da se obrati pažnja na umetničke zahteve da bi sve dobilo formu - i poruku - koju je umetnik zamislio i već izvajao. Radili smo sa mnogo njih, a najviše sa Tomom Todorovićem iz Beograda koji je ovde bio desetak godina. Kad završimo posao, onda umetnici dođu na destak dana i daju konačnu formu onome što smo izlili. I mi livci-kalupari učimo dok smo živi. Uvek lijemo nešto novo, drugačije, i vrlo često moramo da se dosećamo i osmišljavamo neka nova rešenja. I mi smo, na svoj način umetnici, jer moramo uspešno da ponovimo ono što je umetnik zamislio, najpre kroz takozvani negativ. Kad se odlije u metalu, on dobije formu „pozitiva“, odnosno originalnog dela koju će zadržati za večita vremena, i tu ne smemo biti daleko od umetnikove ideje.

Danijela Matović nas podseća da je za 26 godina rada u Koloniji stavralo preko stotinu najpoznatijih domaćih, a ranijih godina i stranih, vajara. Odliveno je preko 400 radova, po gradu je postvljeno tridesetak, a u planu je da od naredne godine Galerija „Bakar“ ima stalnu postavku manjih galerijskih formata. Za Koloniju i njenu zbirku, inače, već važi da predstavlja „bronzano doba savremene srpske skulpture“. Mnogi od umetnika koji su ovde stvarali izlagali su širom Evrope, poput Mrđana Bajića koji je bio zastupljen na venecijanskom Bijenalu. Pružanjem šanse mlađim autorima želeo se uvid u taj novi pristup skulpturi, naravno, sa poentom da se sve uradi u bronzi, inače najskupljem vajarskom materijalu.

Sufinansijeri, odnosno pokrovitelji Kolonije i ove godine su Ministarstvo kulture i Opština Bor. Namera je da se Kolonija dogodine predstavi u Banjaluci (Republika Srpska), ako se obezbede dozvole i uslovi, a pretpostavka je da bi tamošnje galerije bile zainteresovane.

Lj.Aleksić

RBB. – Jeste da nije za piće, ali dobro dođe radniku, kad vrućine zapeku, da se malo osveži, umije se i doručkuje u hladovini koju pravi drveće sa strane – reče nam Tomislav Dendić, rukovodilac drobljenja, pokazujući rukom u pravcu vode koja je u tankim mlazevima, na sve strane, štrcala iz improvizovane fontane u krugu borske Flotacije.

Odavno je, kako nam je objasnio, na tom mestu dovod industrijske vode, a ona se u malim slapovima, monotono, samo prelivala preko „praga“ betonskog bazena. – Pre dve godine smo, moj kolega Zoran Lojanica i ja, rešili da prostor oplemenimo i učinimo ga zanimljivijim i prijatnijim. Malo smo improvizovali i od nepotrebnih industrijskih delova vrlo brzo sklopili nešto nalik fontani. Možda nije baš reprezentativna, ali bar radi, a i ne izgleda loše – s ponosom priča Dendić, žureći da objasni i simboliku malog krsta na vrhu. – To je simbol vere u ovaj pogon i njegovo „bolje sutra“!

Fontana je, kako smo saznali, sastavljena od štucni, ciklona, delova creva, kugli, i iz nje teče tehnička voda. Bez obzira na to što nije za piće, kažu da često u bazenu plivaju ribe, a ponekad i radnici koju donesu. Za vreme pauze, vele, mnogi dođu, sednu na jednu od betonskih klupa i tu popiju sok ili kafu, doručkuju i popričaju.

I zaista, ukoliko se uputite ka borskoj Flotaciji, male su šanse da vam ova „građevina“ i njena neposredna okolina ne privuku pažnju. Fontana se nalazi na jedinoj zelenoj površini u „dvorištu“ pogona, a oko nje su, poput muzejskih eksponata, s pažnjom odabrani i postavljeni stari delovi flotacionih mašina. Neki su poslužili kao žardinjere, pa je u njima posađeno cveće, a drugi su tu, poput malog vagona, samo estetike radi.

-Fontana radi i zimi, a, čini mi se, tad je još lepša. Nahvataju se „lulice“ pa izgleda kao neki veliki stalaktit. I to treba da vidite! – dobaci Dendić, ispraćajući nas iz „oaze“ borske Flotacije.

G. Tončev Vasilić